On :)

Gledam u prazan papir ispred sebe. U ruci mi je olovka, koju stiskam, vrtim, grickam vec pola sata. Lampa koja obasjava samo mali deo stola, tj samo papir me je podsetila da je vec kasno i da sam provela dva sata razmisljajuci sta da napisem u tom pismu. Odakle da pocnem, od njegovih ociju, osmeha ili glasa? Kazu mi, pocni od pocetka. Lako je njima da kazu, a ja ne znam odakle je sve krenulo. Od prvog osmeha, pogleda koji mi je uputio jos na pocetku godine, ili onog zagrljaja pred svima? Sta je od toga pocetak? Milion misli mi se roji u glavi, toliko toga bih napisala, rekla i vrisnula. Toliko toga bih nazvrljala na ovaj papir, ali ne mogu. Neke reci mi ne dozvoljava ponos, a neke srah od reakcije. Rekla bih mu toliko toga. Da je najdivniji decko koga sam srela, da ima najlepse oci i osmeh i da bih mogla da provedem ceo dan gledajuci ga. Ali opet ruka ne krece da pise. Nema hrabrosti. Cega se ja to bojim? Zivot je jedan i ne bi trebalo da ga zivimo u strahu. Drzim se toga, ali opet ne smem. Ne znam ni sama cega se plasim, njegove reakcije, reakcije drugih ili povredjivanja. Ne bih podnela da me taj divan osmeh povredi, da me te oci popreko pogledaju i da me taj glas opsuje. Znam, ja sam ovo sve lepo napisala, ali svesna sam toga da on to ne bi uradio i da se nikad ne bi desilo ovo sto sam napisala, ali opet. Dodje mi da ga zagrlim iz cista mira i ne pustam, da ga poljubim i kazem nesto lepo. Stalno ga vidjam, kao da nas sudbina planira, u svakom trenutku on se odnekud pojavi. Svakim pogledom me trazi kada nisam tu, a ja sam tuzna i dan mi propadne kad ne vidim te crne oci i taj prelep osmeh.