-Stojim na mostu. Noc. Ne, ne nameravam da skocim, kako to da uradim kada ispred sebe vidim najlepsi grad. Beograd i to nocu. Sa mosta se sve vidi, svaka zgrada, soping centar i svasta jos. Vidi se saobracaj, puno sijalica osvetljava ovaj grad, puno srca kuca u ovom gradu, puno ljudi seta njime, i puno ljudi ne zasluzuje da bude u njemu. Stojim tako na mostu i obuzima me neki osecaj srece, tuge, radosti i sve to u jendom pogledu na ceo grad, i na pomisao da me on sada mozda od negde posmatra, da vidi koliko ga volim i da svaki trenutak posvetim miseljnju o njemu i mogucim nama. Kat-kad zaduva blagi vetric, prodje me neka struja kroz celo telo. Zamislim da je on tu, da mogu da osetim njegov parfem, njega, njegovu ruku na mojoj. Zamisljam kako me greje svojim toplim rukama i govori da me voli najvise na svetu, da sam samo njegova, jedna i jedina. Ali onda se setim, da je on daleko, da ne moze to da uradi, i zasuze mi oci, ali podignem glavu, pogledam jos jednom na prelepi Beograd, nasmejem se, jer znam da me voli, da me on voli, i to mi je jedino bitno. <3
Нема коментара:
Постави коментар